Земља у којој се не игра фудбал... за сада

Као и остатак планете, најмању острвску земљу на свету је последњих недеља дрмала фудбалска грозница.

Али чим је Шпанија подигла трофеј Светског првенства, нестали су скоро сви трагови фудбала на Науруу.

На овом пацифичком острву фудбал готово да и не постоји.

Науру никад није саставио тим за званични међународни меч и има само један терен - од набијеног песка.

Иако влада извесно интересовање за велике утакмице британске Премијер лиге, а деца носе дресове Лионела Месија и Кристијана Роналда, било какви покушаји да се стварно заигра фудбал извргавају се руглу, сем ако се не ради о аустралијском фудбалу.

Али то би сада могло да се промени док група добровољаца, предвођена бившим играчем са британске академије Чарлијем Помројем, покушава да уведе игру у некада најбогатију земљу по глави становника, која данас умногоме зависи од стране помоћи и има једну од највећих стопа гојазности на свету.

Објава на друштвеним мрежама Фудбалског савеза Науруа у којој се честита новим светским шампионима и објављује сан да „једног дана дођемо на место Шпаније“ можда је била слаткоречива, али теренски рад за то је стваран у, како кажу, последњој земљи на свету која нема сениорски међународни тим.

Постављање темеља, међутим, на острву на којем је прекомерно рударење практично претворило пејзаж у месечеву површину, далеко је од једноставног.

Науру је покушао претходно да изгради фудбалски спорт, али се никад није примио.

Најближе што је стигао игрању међународне утакмице било је кад су се тимови репрезентације суочили са тимом исељеника са Соломонских острва 1994. и тимом избеглица 2014. године.

Његова компликована прошлост може лако да објасни зашто је најпопуларнији спорт на свету имао проблема да се запати овде.

Лоциран у Пацифичком океану 2.500 миља североисточно од Аустралије, историјско богатство Науруа било је засновано на његовим бескрајним талозима фосфата од фосилизованог птичјег измета.

Науру, који је био територија зависна од Аустралије све до проглашења независности 1968. године, крајем 20. века био је у огромној мери изложен рударској експлоатацији.

Минерали су на крају пресушили, оставивши земљу која се некада звала Пријатна острва у оронулом стању, уз велике делове његове централне области немогућим за живот и екстремно тешким за обрађивање земље.

То је довело до тога да вец́и део становништва, које броји 12.000 људи, буде сконцентрисано дуж обале, с обзиром да је расположиви простор изузетно драгоцен на острву површине свега 21 квадратни километар.

А чак се и та површина смањује, јер климатске промене и пораст нивоа мора угрожавају опстанак саме земље.

Због неплодног земљишта, земља увози више од 90 одсто хране, при чему је велики део те хране прерађен, што доприноси томе да се 69 одсто становништва сврстава у категорију гојазних, док око 40 одсто пати од дијабетеса типа 2.

Један од главних извора прихода сада потиче од аустралијског центра за притвор имиграната, који се ту налази већ добар део овог века.

Свакодневни живот на острву уме да буде тежак, а спорт многим људима пружа преко потребно растерец́ење; најпопуларнији спорт је аустралијски фудбал, који игра 30 одсто локалног становништва.

Популарни су још и атлетика и дизање тегова, спортови у којима је Науру учествовао на Олимпијским играма.

Науру ц́е 2028. године бити домац́ин Микронежанских игара - такмичења у више спортова које обухвата фудбал, и које ц́е показати жељу овог острва да кроз спорт унапреди међународни углед.

„Они покушавају да поправе имиџ и да се више баве спортом", каже Помрој, технички директор Фудбалског савеза Науруа и један од осам волонтера који раде на развоју фудбала на острву.

„Народ Науруа жели да људи виде земљу у позитивнијем светлу, а не као предмет подсмеха.

„Дакле, било да је реч о фудбалу, аустралијском фудбалу, рагбију, кошарци, крикету или дизању тегова... бити део изградње здравијег Науруа је само по себи довољно.

„Али, као неко ко воли фудбал, сматрам да је најбољи начин на који могу да дам властити допринос кроз тај спорт.“

Овај Британац, родом из Стивениџа, који је радио у клубу из родног града док се овај још такмичио у нижим лигама, иза себе има резултате који то потврђују.

Претходно је основао хуманитарну организацију у камбоџанском граду Сијем Реапу, која је временом прерасла у професионалну академију и до сада изнедрила 47 играча који су наставили професионалну каријеру у тој азијској земљи.

Води и успешне програме у Индији, са циљем да фудбал учине доступним заједницама са слабијим приступом спортским садржајима.

Сваки од његових пројеката носи одређене изазове.

Један од првих изазова на Науруу јесте како допремити фудбалске лопте на острво.

Науру је у Тихом океану, на око 4.000 километара североисточно од Аустралије.

Добровољци су покренули кампању са циљем да сваком детету узраста од четири до 14 година, што обухвата око 2.000 деце, обезбеде по лопту, а у процесу њихове поделе сарађују са црквама и свих 11 школа на острву.

Лопте ц́е бити допремљене авионом, у турама од по 200 комада, како би се олакшала дистрибуција и избегло евентуално расипање.

Претходни покушаји увођења фудбала на Науру сводили су се на једнократне утакмице; такав пример забележен је пре две године, када је бивши нападач Премијер лиге Дејв Китсон предводио групу од 18 становника Науруа на утакмици, након што су они претходно прошли двонедељни камп обуке.

Требало је да им противник буде тим из аматерске лиге по имену XL из Рединга, који фудбал користи као средство за постизање здравијег начина живота.

Тај меч никада није организован из финансијских разлога, тако да се још чека на ту прву, историјску утакмицу.

Међутим, приступ се у међувремену променио и Фудбалски савез Науруа сада размишља дугорочно.

„Дејв Китсон би отишао тамо, ја бих отишао тамо, и све би било сјајно неколико месеци, али то захтева много новца“, каже Помрој, који се фудбалом бавио на свим континентима сем у Јужној Америци и на Антарктику.

„Хајде да на овом острву изградимо фудбалску или спортску културу и помогнемо јој да се развија сама, јер је то важно. Хајде да створимо читав екосистем, а не само прилике за једнократне утакмице.

„Мој лични сан је да прва међународна утакмица Науруа буде одиграна са екипом осамнаестогодишњака који су прошли кроз наш систем.

„Рецимо да сада пронађемо групу четрнаестогодишњака и кажемо: 'У реду, хајде да радимо с овом групом наредне три или четири године'.“

„А до тренутка када они буду имали 17 или 18 година, биће то прва утакмица националног тима Науруа свих времена.“

Када у децембру стигне у припремни камп, Помрој ц́е покренути програме обуке за играче и будуц́е тренере како би спортске активности могле да се одвијају током читаве године.

Много тога зависи од проналажења терена за игру.

Велики део земљишта је у приватном власништву или неподесан за живот, али волонтер Тајрон Деије се нада да ц́е искористити део породичног имања како би направио још терена, поред оног јединог који тренутно постоји - прашњаве фосфатне површине на набијеници.

Он каже и да би играње у затвореним просторима могла бити једна од опција.

Помрој посебно наглашава да Фудбалски савез Науруа не покушава да „наметне фудбал свима“, вец́ да се ради о постављању темеља за овај спорт, промовисању здравог начина живота и изградњи заједнице.

„Животне лекције које се стичу кроз фудбал не везују се само за терен, нити само за победе и поразе“, каже Помрој, који води овај пројекат док истовремено ради као тренер у Индији.

„Ту су и пријатељи које стичете. Учите како да будете скромни. Учите да се старате о властитом телу. Учите да устанете када паднете.

„Видео сам да фудбал на тај начин мења људе широм света. То је сан и за Науру.

„Кад бисмо сели овде за пет година, искрено верујем да бисмо имали сениорски тим који ц́е бити попуњен осамнаестогодишњацима, деветнаестогодишњацима и 20-годишњацима.

„А онда, за 20 година, неко из Науруа ће ми прићи и рећи: 'Мој живот се променио кроз фудбал и програм развоја'...

„Био би то мој крајњи сан.“

Друге пацифичке острвске земље играју фудбал, а исељеници из ових земаља понекад играју и на Науруу, иако Деије каже да Науранци „гледају исељенике како играју, али им се подсмевају, јер не разумеју игру, мисле да је она смешна“.

„Много других пацифичких острва има заиста добре фудбалске тимове и то те људи чини заиста срец́ним“, додаје Деије, који жонглира посао урбанистичког планера на Науруу са фудбалским радом.

„Те земље су заиста инвестиране у фудбал. Желим да и Науру буде такав.“

Прошле године, Маршалска Острва су играла против Америчких Девичанских Острва на првој међународној утакмици.

Ово пацифичко острво важило је за самопрокламовану последњу земљу на свету без фудбалског тима, мада и Науру полаже право на ту титулу.

Дошло је и до забуне током пандемије ковида-19 када је најављена лажна домац́а лига на Науруу; превара је била веома детаљно осмишљена, са све именима тимова и регистрованим играчима.

Међутим, Фудбалски савез Науруа сада има праву интернет страницу на којој најављује планове и продаје дресове репрезентације како би прикупио средства за развој спорта.

Главни извор финансирања пројекта су акције прикупљања средстава, али то уме да буде тешко организовати, јер волонтери морају да ускладе посао са редовним радним обавезама и различитим временским зонама.

Чак је и комуникација између чланова тима на пројекту понекад отежана - дешава се да Деије данима није доступан, само да би се јавио и објаснио да је олуја прекинула сву интернет везу на острву.

„Овом пројекту свакако не недостаје изазова“, каже Помрој.

„Колико сам схватио, становницима Науруа је током историје многе тога било обец́ано, а често су били изневерени.

„Зато је њихов став обично: 'Веровац́емо тек када видимо', па нерадо гаје велика очекивања.

„Ипак, генерално гледано, реакције су веома позитивне и сви су веома узбуђени због овога.“

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk