Мурал као кривично дело у Босни и Херцеговини: 'Осетим језу и страх'

„Генерал Праљак није ратни злочинац. С презиром одбацујем вашу пресуду", последње су речи Слободана Праљка, генерала Хрватског већа одбране у Босни и Херцеговини (БиХ) у којој је током крвавог рата 1990-их убијено више од 100.000 људи.

После десет изговорених речи попио је отров, а Међународни кривични суд за бившу Југославију је убрзо саопштио да је умро 29. новембра 2017.

Било је то прво и једино самоубиство који сам гледао у телевизијском преносу уживо, секунд пошто је Трибунал у Хагу осудио Праљка на 20 година затвора због злочина над Бошњацима у Мостару, на Дан некадашње државе - Југославије.

Скоро деценију касније, делови Босне, посебно Херцеговине, преплављени су његовим муралима чије осликавање законски може да буде кривично дело.

Први мурал Праљку осликан је 30. новембра 2017, дан после пресуде, на фасади стамбене зграде у његовој родној Чапљини у Херцеговини.

До данас није познато ко су аутори, а локалне власти су раније рекле да су задужене само за фасаде јавних објеката.

„Немам ништа против тог мурала", каже Марко Раич који је у овај град на југу Босне и Херцеговине дошао због сезонског посла.

Одрастао је и живи у Неуму, једином босанскохерцеговачком граду на мору, у којем је однедавно такође осликан мурал посвећен Праљку.

Раич каже да је аполитичан и да не улази у расправе шта тај мурал представља.

„Волим да видим леп мурал, без обзира о коме и о чему се ради", каже он.

У част Праљку у Чапљини је крајем 2025. подигнут и споменик.

„Ово што видите, то су све направили анђели, а анђели су испружена рука божија", изјавио је том приликом Бонифиције Барбарић, бивши фрањевачки свештеник.

Чапљинка Јадранка Диздар последњих девет година скоро свакодневно пролази поред мурала човеку осуђеном за удружени злочиначки подухват.

Сваки пут осети нелагоду и језу, каже.

„И одређени страх јер ово не иде на добро", каже Диздар за ББЦ на српском.

Пет година забране, једна пресуда

Изменама Кривичног закона БиХ из јула 2021, забрањено је негирање геноцида и других злочина, али и величање ратних злочина.

Те измене је наметнуо тадашњи високи представник међународне заједнице у БиХ Валентин Инцко, неколико дана пре него што ће окончати дванаестогодишњи мандат и напустити Босну.

„Ко именује јавни објекат као што је улица, трг, парк, мост, институција, установа, општина или град, насеље и насељено место, или слично, или региструје назив по или према лицу осуђеном правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човечности или ратни злочин, или на било који начин велича лице осуђено правоснажном пресудом за геноцид, злочин против човечности или ратни злочин, казниће се казном затвора од најмање три године", предвиђа члан Кривични закон БиХ.

За пет година примене закона, правоснажно је осуђен само Војин Павловић из Братунца, градића на источној граници са Србијом.

Због рођенданске честитке Ратку Младићу, генералу Војске Републике Српске који је у Хагу осуђен на доживотну робију, те оправдавања геноцида, осуђен је на укупно три и по године затвора.

„Никад нико није одговарао. Ни у Републици Српској, ни у Србији. Само ја, јер сметам политички", рекао је Павловић за ББЦ после пресуде.

У евиденцији Тужилаштва БиХ забележено је 147 предмета о негирању ратних злочина и величању ратних злочинаца, кажу из овог правосудног органа за ББЦ на српском.

„Подигнуто је укупно седам оптужница", каже Борис Грубешић, портпарол државног тужилаштва.

Суд БиХ је одбио потврђивање две оптужнице, две су обједињене, а четири су у фази суђења.

„Неки предмети су завршени негативном тужилачком одлуком, спајањем предмета или на други начин, а други су у процесу", каже Грубешић.

Раич, који студира у Мостару, средишту Херцеговачко-неретванског кантона, једног од десет у БиХ, каже да није упознат са санкцијама за величање ратних злочинаца.

„То остављам људима који су за то надлежни", каже он.

Чапљина, али и цела Босна, за Јадранку Диздар често изгледа као да је рат тек недавно стао.

Три народа у послератној држави не желе да се ограде од оних који су чинили злочине, примећује.

Посебно јој смета што национални лидери подржавају оне који су осуђени за силовања, убијања цивила и других тешких злочина.

„Риба смрди од главе", каже.

Држава делимично подржава нормализације величања ратних злочина, јер бројни политичари, попут лидера босанских Хрвата Драгана Човића или Милорада Додика, доскорашњег председника Републике Српске, отворено подржавају хашке осуђенике.

„Рехабилитација ратних злочина је неприхватљива и не нуди перспективу", изричита је Јадранка.

Када је Сакиб Махмуљин, генерал Армије Босне и Херцеговине, пред Судом БиХ 2021. осуђен јер није спречио ратне злочине које су починили припадници одреда „Ел Муџахидин“ 1995. на подручју Возуће и Завидовића, добио је подршку од тадашње министарке спољних послова БиХ Бисере Турковић.

„Ово није пресуда Сакибу, ово је пресуда свима који су бранили своју земљу од најезде злочинаца!“, написала је Турковић.

У априлу 2022, суд је Махмуљину, који је у бекству, одредио затворску казну од осам година.

Како је у Републици Српској?

На истоку Босне скоро да нема града без мурала и графита подршке Ратку Младићу, осуђеном на доживотни затвор због геноцида у Сребреници и терора над грађанима Сарајева.

Један такав, више пута префарбан и мењан, исписан је и у Источном Сарајеву, само километар од ентитетске линије са главним градом Босне и Херцеговине.

Маријана Мочевић сваки дан пролази поред натписа „Младић српски херој".

„Не смета ми, наравно."

Опрезно бира речи о емоцијама које у њој изазива графит.

„Слатко ми је. Постало је стандардно, пошто виђам сваки дан", каже.

Уверена је да би Срби другачије гледали на Младића и одавање почасти када би било, како каже, више пресуда за злочине над Србима.

Огњен Зиројевић из Источног Сарајева каже да не виђа често мурале и графите осуђеним за ратне злочине.

„Видео сам један недавно, али се види да су то клинци неки шарали. Естетски ни на шта не личи," каже.

Запитао се зашто „ти клинци не направе графит Николи Тесли, Михајлу Пупину, Милутину Миланковићу, Милеви Марић Ајнштајн, Надежди Петровић, људима којима треба да се поносимо“.

„Ако већ хоће великане ратовања, онда Милунки Савић, Живојину Мишићу, Радомиру Путнику...

„Срби имају толико дивних, часних и племенитих људи који су свету дали много, кроз науку, уметност, спорт, па чак и тактике ратовања", објашњава.

Пре неколико година је на друштвеним мрежама написао јавни статус који је одударао од мишљења већине у његовом граду.

„Како Срби славе Ратка Младића, стављају га у исти кош са славним војводама Мишићем и Путником, а не заслужује ту част", присећа се статуса.

Зашто нема више пресуда?

Из Тужилаштва БиХ кажу да већина пријава долази од појединаца и невладиних организација, најчешће мејлом, а примећују и значајан број анонимних.

„Највећи проблем је недостатак полицијских извештаја о овим кривичним делима, поткрепљених квалитетно проведеном истрагом и прикупљеним доказима", каже портпарол Тужилаштва.

Оправдање Тужилаштва није тачно, јер мали број пресуда нема везе са полицијским вештинама, каже пензионисани судија Суда БиХ Бранко Перић.

„То тужилац може да уради без било каквих полицијских истрага, јер су јавно емитовани говори, изјаве или поступци.

„Проблем је, у суштини, у тужилаштвима", каже Перић.

Верује да је кључни проблем утицај политике на тужилаштва - „да се не процесуира нешто што свима служи као средство за изборне марифетлуке и ширење мржње.

Адвокаткиња Сабина Мехић оцењује да тужилаштво прешироко тумачи одредбу закона за ово кривично дело, али да ипак „има довољно елемента за подизање оптужнице, бар у 'очигледним' случајевима."

У неким предметима може бити дискутабилно шта се може сматрати величањем ратних злочинаца, каже, али је велики број оних у којима одмах може да се препозна да има елемената кривичног дела.

„Логика и искуство ми кажу да разлози за доношење само једне пресуде за ово кривично дело до сада, најмање имају везе са правом и законом", сматра она.

Тешко је дати једноставан одговор зашто, упркос бројним кривичним пријавама, нису оптуживани високи званичници и лидери политичких партија који отворено и врло транспарентно негирају геноцид и величају пресуђене злочинце, каже Ајна Махмић Ћатић, правна координаторка ТРИАЛ Интернешелен, организације која се бави транзиционом правдом.

За успостављање судске праксе обично је потребно време, али у овом случају, губи смисао јер се не схватају „размере последица које овакво понашање може да има по цело друштво и ризике за будуће немире и конфликте", каже Махмић Ћатић.

Далеко од дистанце од ратних злочинаца

Када је у Бањалуци, административном центру Републике Српске, крајем августа 2025. освануо мурал Ратку Младићу тужилаштво је донело одлуку да неће спроводити истрагу, јер инспектори Државне агенције за истраге и заштиту „нису могли да утврде ко је особа која се налази на муралу".

„Само на основу појединачног визуелног доживљаја осликаног мурала, није могуће тврдити да је то лик наведене особе", навели су у одлуци о неспровођењу истраге.

Бранко Перић сматра да измене Кривичног закона нису довољне да „зауставе ту врсту криминала."

„Очигледно не може, јер смо ми 30 година индоктринирани и контаминирани разним национализмима и мржњом", сматра бивши судија.

Када би тужилаштво доследно радило могло би, додаје, да се бави само тим предметима.

„Проблем би био на који начин вршити избор кога процесуирати, кога не."

Мурали осуђеним ратним злочинцима нису изоловани случајеви већ одраз дубоко нездравог друштва које није спремно да се суочи са прошлошћу, каже Милица Пралица, председница бањалучког невладине организације Оштра нула.

„То није само увреда за жртве, то је показатељ да живимо у друштву које нормализује насиље, негира злочине и континуирано иде у суноврат", каже она за ББЦ.

Погледајте видео о хапшењу Ратка Младића после деценије скривања

Шта даље?

Кључни проблем што полиција, тужилаштва и судови раде по налозима страначких лидера, а не по слову закона, сматра Сеад Ђулић, председник Савеза антифашиста и бораца Народноослободилачког рата Босне и Херцеговине.

У Мостару, граду у којем живи, група грађана недавно је покушала да уклони мурал Слободану Праљку, али их је неколико људи спречило.

Полиција је изашла на терен, али не због мурала, већ да спречи нарушавање јавног реда и мира.

Ђулић каже да је највише тужан кад пролази поред таквих мурала.

„Нема ту ни љутње, ни неког протеста, ни ништа.

„И није до људи. До политика је, до власти која производи страх, а из страха долази мржња.

„И само док има страха, они могу да остану на власти", каже Ђулић.

Јадранка Диздар не верује да ће се нешто променити на боље.

„Чињеницу треба прихватити као такву - да је неко направио злочин", каже.

Страхује да до промене неће доћи јер су, како каже, нове генерације одгајане у мржњи.

Док разговарамо, испред мурала се играју деца која су дошла из Немачке у Херцеговину, у којој је све мање становништва.

„Већина младих ће отићи. Занима ме хоће ли исто ово да раде кад оду негде", пита се она.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk